CBAM i tržište ugljenika: da li je Srbija spremna za novu ekonomiju emisija CO₂?
Evropska unija poslednjih godina menja način na koji posmatra emisije gasova sa efektom staklene bašte. Ono što je nekada bilo pitanje zaštite životne sredine danas postaje pitanje konkurentnosti, pristupa tržištu i dugoročne održivosti poslovanja. U središtu te promene nalaze se Sistem trgovine emisijama Evropske unije (EU ETS) i Mehanizam za prekogranično prilagođavanje emisija ugljenika, poznatiji kao CBAM.
Iako se o CBAM-u u Srbiji najčešće govori kao o još jednoj evropskoj regulativi koja pogađa izvoznike, njegov značaj je mnogo širi. Reč je o mehanizmu koji uvodi novu ekonomsku logiku u kojoj ugljen-dioksid postaje trošak koji se može izračunati, oporezovati i uključiti u cenu proizvoda.
Šta je CBAM i zašto je uveden?
Evropska unija je kroz EU ETS već uspostavila sistem u kojem kompanije plaćaju za emisije koje proizvode. Međutim, takav sistem je otvorio pitanje konkurentnosti evropske industrije. Ukoliko proizvođači iz zemalja koje nemaju cenu ugljenika mogu da izvoze robu u EU bez sličnih troškova, evropske kompanije nalaze se u nepovoljnom položaju.
Zbog toga je uveden CBAM, mehanizam koji treba da izjednači uslove poslovanja između proizvođača unutar i van Evropske unije. U prvoj fazi obuhvaćeni su sektori cementa, gvožđa i čelika, aluminijuma, đubriva, električne energije i vodonika.
Suština CBAM-a nije zabrana uvoza niti uvođenje novih carina. Njegova svrha je da se prilikom uvoza uzmu u obzir emisije ugljenika nastale tokom proizvodnje robe.
Nova pravila igre za srpsku privredu
Za Srbiju je pitanje CBAM-a posebno važno jer je Evropska unija ubedljivo najvažnije izvozno tržište domaće privrede.
Kompanije koje izvoze proizvode iz sektora obuhvaćenih CBAM-om već danas imaju obavezu izveštavanja o emisijama, dok će u narednim godinama finansijski efekti ovog mehanizma postajati sve izraženiji.
To znači da cena proizvoda više neće zavisiti samo od troškova rada, energije i sirovina. Sve važniji faktor postaje količina ugljen-dioksida ugrađena u proizvod.
Od evropskih pravila do domaćih zakona
Upravo zbog toga Srbija je krajem 2025. godine usvojila Zakon o porezu na emisije gasova sa efektom staklene bašte i Zakon o porezu na uvoz ugljenično intenzivnih proizvoda.
Ovi propisi predstavljaju prvi ozbiljan korak ka uspostavljanju domaćeg sistema određivanja cene ugljenika.
Prvi zakon uvodi obavezu plaćanja poreza na emisije za sektore sa visokim emisijama, među kojima su proizvodnja električne energije, cementa, čelika, aluminijuma i mineralnih đubriva.
Drugi zakon uvodi mehanizam kojim se određeni ugljenično intenzivni proizvodi iz uvoza oporezuju kako domaći proizvođači ne bi bili u nepovoljnijem položaju u odnosu na konkurenciju iz zemalja koje nemaju slične obaveze.
Na taj način Srbija pokušava da se približi logici koju već primenjuje Evropska unija.
Da li je Srbija spremna?
Odgovor zavisi od ugla posmatranja.
Sa regulatornog aspekta, napravljen je značajan napredak. Uspostavljen je sistem praćenja emisija, uvedena je cena ugljenika i postavljeni su temelji za buduće usklađivanje sa evropskim pravilima.
Međutim, stvarna spremnost ne zavisi samo od zakona.
Najveći izazov ostaje struktura domaće energetike. Značajan deo električne energije i dalje se proizvodi iz uglja, što povećava ugljenični otisak gotovo svih proizvoda i usluga u zemlji. Posledično, domaća industrija ulazi u tržišnu utakmicu sa većim emisijama od brojnih konkurenata u Evropskoj uniji.
Izvori za CO₂ emisije po kWh (Srbija vs Nemačka)
🇷🇸 Srbija – ~700–750 g CO₂/kWh (dominantno ugalj)
Glavni izvori:
- Ember – European Electricity Review
https://ember-climate.org/insights/research/european-electricity-review/ - IEA (International Energy Agency) – Serbia profile
https://www.iea.org/countries/serbia - Our World in Data – Electricity mix & CO₂ intensity
https://ourworldindata.org/grapher/carbon-intensity-electricity
👉 Ember i OWID pokazuju da Srbija ima visoku CO₂ intenzivnost zbog lignita (coal-heavy grid), što u proseku daje ~0.7 kg CO₂/kWh (700 g/kWh range).
🇩🇪 Nemačka – ~350–450 g CO₂/kWh (u padu)
Glavni izvori:
- Ember – Germany electricity data
https://ember-climate.org/countries-and-regions/countries/germany/ - Fraunhofer ISE – Energy Charts (Germany real-time mix)
https://energy-charts.info/ - IEA – Germany profile
https://www.iea.org/countries/germany
👉 Nemačka varira po godinama, ali poslednjih godina:
- ~350 g/kWh u godinama sa više vetra/solara
- do ~400+ g/kWh kada raste udeo uglja/gasa
Drugim rečima, Srbija je počela da gradi regulatorni okvir, ali proces dekarbonizacije privrede tek predstoji.
Zašto bi poljoprivreda trebalo da obrati pažnju?
Na prvi pogled može izgledati da se CBAM i tržište ugljenika ne odnose na poljoprivredna gazdinstva. Međutim, upravo se u tome krije jedna od najvećih zabluda.
Među sektorima koji su obuhvaćeni novim pravilima nalaze se i mineralna đubriva. Ukoliko proizvođači đubriva budu suočeni sa dodatnim troškovima emisija, deo tog troška neminovno će biti ugrađen u cenu proizvoda.
Slično važi i za energiju, logistiku i preradu hrane.
Zbog toga se cena ugljenika postepeno prenosi duž čitavog lanca vrednosti, od industrijske proizvodnje do poljoprivrednog gazdinstva.
ESG kao tržišni zahtev, a ne administrativna obaveza
U prethodnim godinama ESG izveštavanje često je posmatrano kao tema rezervisana za velike korporacije. Međutim, razvoj tržišta ugljenika pokazuje da podaci o emisijama postaju važni i za dobavljače, proizvođače sirovina i poljoprivredna gazdinstva.
Velike prehrambene kompanije, izvoznici i trgovinski lanci sve češće traže podatke o emisijama svojih dobavljača kako bi mogli da ispune sopstvene klimatske ciljeve i zahteve investitora.
Zbog toga merenje ugljeničnog otiska postepeno prerasta iz dobrovoljne aktivnosti u element poslovne konkurentnosti.
Nova ekonomija emisija
CBAM i domaći propisi ne predstavljaju kraj procesa već njegov početak.
Srbija je napravila prve korake ka usklađivanju sa evropskom klimatskom politikom, ali će stvarna spremnost zavisiti od sposobnosti privrede da meri, prati i smanjuje emisije ugljenika.
Za kompanije koje izvoze u Evropsku uniju, za proizvođače hrane i za poljoprivredna gazdinstva to znači da ugljenični otisak postaje novi ekonomski parametar. Kao što su nekada presudni bili kvalitet, cena i rok isporuke, tako će u godinama koje dolaze sve važnije postajati i pitanje koliko je CO₂ ugrađeno u proizvod.
U trenutku kada CBAM i domaći mehanizmi određivanja cene ugljenika postaju deo regulatorne i tržišne realnosti, pitanje više nije samo kako tumačiti nove propise, već kako ih primeniti u svakodnevnom poslovanju. Ugljenični (karbonski) otisak postaje parametar koji direktno utiče na konkurentnost, izvoz i pristup tržištima, a sposobnost njegovog merenja i upravljanja postaje sastavni deo poslovne strategije, a ne samo izveštavanja.
U takvom okruženju, sve je veća potreba za alatima i pristupima koji omogućavaju da se emisije ne posmatraju kao apstraktan regulatorni zahtev, već kao konkretan podatak koji može da se prati, analizira i optimizuje kroz lanac proizvodnje. Upravo tu nastaje prostor za digitalna rešenja koja povezuju proizvodnju, inpute i emisije u jedinstven sistem razumevanja i odlučivanja.
VRS Solutions razvija pristupe i digitalna rešenja koja idu u tom pravcu, sa ciljem da proizvođačima i prehrambenim sistemima približi ESG i CBAM zahteve i učini ih primenljivim u realnim uslovima proizvodnje.
Svetlana Rajić
